Ideje bez ega: kako odlučivati zajedno kada svako ima favorita

Ego nije isto što i znanje

Osoba koja najžešće brani ideju retko je ona koja najviše zna. Ego obično potiče odnekud drugde: iz nezrelosti, iz nesigurnosti, iz straha da ako moja ideja izgubi, gubim i ja. Pravo znanje je obično tiše. Radoznalo je prema alternativama, jer nema šta da dokazuje.

Kada ego upravlja raspravom, čitave faze projekta zastanu. Istraživanje se pretvara u debatni klub, istraživački nalazi se koriste da se pobedi u raspravi umesto da se uči, a tim postepeno prestaje da predlaže bilo šta što bi moglo da izazove svađu.

Zašto moja omiljena ideja nije važna proizvodu

Proizvod ne zna ko je predložio ideju, a ljude koji ga koriste nije briga. Za njih je važno da li rešava njihov problem. Moja omiljena ideja je korisna samo ako izdrži ista pitanja kao i svačija: kome služi, šta popravlja i kako ćemo znati da je uspela.

Gde ulazi CPO

Kao direktorka proizvoda, u toj prostoriji imam veći uticaj od većine, i upravo zato moram pažljivo da ga koristim. Postoji poznat izraz za ono što se dešava u suprotnom: HiPPO, mišljenje najplaćenije osobe, koje tiho prevlada jer niko ne želi da mu se suprotstavi. Moj zadatak u toj prostoriji je da obezbedim da najbolja ideja može da pobedi, čak i kada nije moja.

Kako odlučujemo zajedno

U praksi većinu posla radi šačica navika. Dogovorimo se šta dobro rešenje mora da postigne pre nego što ga iko predstavi, tako da se ideje mere prema tim kriterijumima, a ne prema autorima jedne drugih. Kada je ideja na tabli, više nema ime; pripada timu.

Trudim se da govorim poslednja, jer ako prvo kažem šta mislim, pola prostorije se složi pre nego što je imala vremena da razmisli. A kada se dve dobre ideje takmiče, brz prototip ili kratak razgovor sa korisnicima obično reše stvar brže, i pravednije, nego još jedan sastanak.

Neuspeh, neuspeh, neuspeh, a onda velika ideja

Ništa od ovoga ne radi ako ljudi odbijenu ideju doživljavaju kao lični neuspeh. Amy Edmondson sastojak koji nedostaje naziva psihološkom sigurnošću: zajednički osećaj da možete da kažete nešto nedovršeno a da zbog toga ne budete kažnjeni. U praksi to znači tretirati svaku ideju koja ne preživi kao gorivo za onu koja preživi.

Većina značajnih ideja koje sam videla bila je peta ili šesta iteracija nečega što je prvo propalo. Oni koji su predložili prve četiri nisu pogrešili; oni su razlog zašto je peta postojala. Kada tim to shvati, neuspeh prestaje da bude sramota i postaje upravo način na koji rad napreduje.

Prerasti sopstveni ego

Nešto se promeni kod ljudi koji ovo prođu nekoliko puta. Više ne moraju da pobede i postanu iskreno zainteresovani za ono što drugi vide. Razmišljanje im se proširi, i postanu sposobni da drže nekoliko ideja odjednom a da se ne osećaju ugroženo ni od jedne. Vidim to i kod juniora i kod seniora. To je bio deo i mog puta, ne zato što me je ego ikada vodio, nego zato što je davanje prostora svakoj ideji pre nego što je procenite nešto što se uči stalno.

A kada postanete svesni te promene, ona nosi skromnu obavezu: da je prenesete, dajući sledećoj osobi u prostoriji prostor koji je neko nekada dao vama. Jaka mišljenja su sasvim u redu. Držati ih malo lakše je ono što čini tim.