Zašto ponekad pustim proizvod da izađe bez dizajn sistema ili tokena

Dizajn je izrastao iz umetnosti

Pre nego što je dizajn dobio mreže, komponente i fajlove za predaju, bio je crtanje, slikanje i štampa. Nastao je iz umetnosti, a umetnosti nikada nije bilo mnogo stalo do ograda. Pravila su došla kasnije, jer su proizvodi rasli, timovi rasli, i neko je morao da spreči da sto ekrana postane sto mišljenja. To je bio dobar razlog, i ostaje.

Negde usput, međutim, mnogi od nas su počeli da mešaju pravila sa samim radom. Svaki projekat dobije sistem pre nego što nađe svoj glas, a svaka nova ideja prvo se proverava prema biblioteci, a ne prema problemu.

Blok za skice u parku

Neke od najboljih stvari koje sam napravila počele su daleko od bilo kog ekrana, na način bloka za skice. Sedite u parku i crtate ono što je ispred vas: pticu, granu, ljude koji prolaze i način na koji nose svoj dan. Niko ne pita koji token ta linija koristi, jer to nije takav crtež. U bloku za skice nema ružnih crteža. Ništa u njemu ne mora da bude savršeno, jer nije napravljeno da se ocenjuje. To je mentalna vežba; puni vas i uči vas da gledate.

Vremenom ta navika sama nađe put do posla. Primetiti kako neko okleva pre nego što pređe ulicu nije mnogo drugačije od primećivanja gde osoba okleva na stranici. Sto i jedna slobodna skica, beleška i škrabotina nikada ne postanu ništa za isporuku, niti treba. Tu oko ostaje oštro, i među njima nema loših, samo onih iz kojih ste nešto naučili.

Neki projekti su dobri upravo zato što im je bilo dozvoljeno da zadrže malo te slobode. Prvo su našli sopstveni oblik, a tek posle nešto vredno ponavljanja.

Ne možemo svi da budemo roboti

Dizajn sistem je alat za ljude koji dugo rade zajedno. Nije moralni kodeks. Raditi sve po pravilima, svaki put, na svakom projektu, svodi dizajnere na operatere sopstvenih biblioteka, a rad počinje da izgleda kao da ga je napravila biblioteka, a ne osoba.

Namerna sloboda drži ruku u pokretu, a oko budnim. Uzgred, odatle dolazi i većina ideja koje kasnije uđu u pravi sistem.

Kada to pustim

Postoje trenuci kada to namerno pustim. Kada proizvod još otkriva šta je, tokeni bi samo zamrznuli odluke koje niko još nije doneo. Kada rad živi šest nedelja, kao kampanja ili događaj, sistem košta više nego što uštedi. Kada je svrha učenje, eksperimenti i sporedni projekti su upravo mesto gde pokušavam ono što sistem nikada ne bi dozvolio, i to je ponovo blok za skice.

A kada se tim sastoji od jednog dizajnera i jednog developera koji razgovaraju svaki dan, oni već jesu sistem. Zapisivanje može da sačeka dok ih ne bude više.

Šta to čini odlukom, a ne haosom

Razlika između slobode i haosa je u tome da znate zašto to radite. Mogu da ostavim proizvod bez tokena jer tačno znam kako bi sistem izgledao, koji bi delovi postali komponente i kako bih sve uskladila kada dođe vreme. Ta sigurnost ne dolazi iz pravila. Dolazi iz godina pravljenja sistema, njihovog razbijanja i ponovnog popravljanja.

Iskustvo vam daje pravo na tu odluku. Ne zato što ste iznad pravila, nego zato što ih dovoljno dobro poznajete da vidite kada bi samo smetala.

Kada to nikada ne bih uradila

Velike platforme, mnogo timova, javne usluge, dug životni vek. Tamo odricanje od sistema nije sloboda; to je račun koji će neko drugi platiti kasnije, obično nov dizajner u ponedeljak ujutru. Na tim projektima sam osoba koja najviše radi po pravilima u prostoriji, i to rado.

Dakle da, verujem u dizajn sisteme. Verujem i u park, blok za skice i sto i jedan crtež koji niko nije tražio. Znati šta projektu treba je najveći deo posla.