Funkcionalnosti su poslednji korak, a ne prvi

Zašto funkcionalnosti dolaze prve

Funkcionalnosti je lako zamisliti i lako o njima razgovarati. Svima daju nešto na šta mogu da reaguju, i dobro izgledaju na planu razvoja. Problemi su, nasuprot tome, nejasni i neprijatni. Traže da se prizna šta ne radi, za koga i zašto. Zato timovi preskaču napred, a rezultat je predvidiv: duge rasprave o rešenjima, jer se niko nije složio šta rešenje treba da reši.

Cilj, problem, pa opcije

Moj redosled je obrnut. Prvo cilj: šta treba da bude drugačije za posao ili korisnika ako ovo uspe? Zatim problem: šta danas stoji na putu i kako to znamo? Tek onda gledamo rešenja, i to ne jedno, nego nekoliko. Stavljanje tri moguća rešenja jedno pored drugog, svako procenjeno prema istom problemu, potpuno menja razgovor. Prestaje da bude o tome ko je šta predložio i postaje o tome koja opcija najbolje služi cilju.

Često pobednička opcija uopšte nije nova funkcionalnost. To je izmena postojećeg toka, jasnija poruka ili korak koji je uklonjen umesto dodat.

Funkcionalnosti kao poslednji korak

Gledano ovako, funkcionalnost je jednostavno konačni oblik koji odluka dobije. To je poslednji korak lanca koji počinje ciljem, a ne prvi. Timovi koji rade ovim redom grade manje, raspravljaju manje i isporučuju stvari koje ljudi zaista koriste, jer iza svake funkcionalnosti stoji razlog koji svi mogu da navedu.

Navika vredna izgradnje

Treba disciplina da se zaustavi sastanak i pita koji problem funkcionalnost rešava, naročito kada su svi oduševljeni. Ali nikada nisam zažalila što sam pitala. Najbolji proizvodi na kojima sam radila nisu bili oni sa najviše funkcionalnosti. Bili su oni u kojima je svaka funkcionalnost zaslužila svoje mesto.