Nema vremena za razmišljanje, nema mišljenja: kada pritisak ubija rasuđivanje

Šta pritisak prvo oduzme

Prva žrtva nije brzina, nego perspektiva. Pod pritiskom pažnja se sužava na ono što je u tom trenutku najglasnije: ljut imejl, greška u produkciji, klijent na telefonu. Sve izvan tog kruga nestaje, uključujući i posledice onoga što ćete upravo uraditi. Mišljenja se formiraju na pola činjenica, ili se uopšte ne formiraju, jer kao da nema vremena za to.

I timovi to osećaju. Kada osoba koja ih vodi vidljivo žuri, i svi ostali počnu da žure. Pitanja prestaju da se postavljaju, jer pitanje deluje kao usporavanje. Upravo tada se prave najskuplje greške.

Moje pravilo: manje odluka, ne brže

Tokom godina primetila sam nešto kod sebe. Kada se situacija pretvori u krizu, donosim manje odluka, a ne više. Spolja to može da izgleda kao oklevanje, ali je to namerni izbor. Naučila sam da u krizi jedna pogrešna odluka retko ostaje sama. Vodi ka drugoj koja treba da je popravi, pa trećoj da popravi tu, i uskoro ih je pet, svaka malo očajnija od prethodne.

Zato potpuno izbegavam impulsivne poteze. Pitam se koje odluke zaista moraju da se donesu odmah, a koje samo deluju hitno. Obično je iskrena lista kratka: jedna ili dve stvari koje zaustavljaju štetu, a sve ostalo može da sačeka sat ili dan, a da niko ne bude oštećen.

Brz pogled svuda okolo

Donositi manje odluka ne znači donositi ih sporo. Pre nego što se obavežem na bilo šta, brzo pogledam celu sliku, punih 360 stepeni, a ne samo deo koji gori. Na koga to utiče? Šta još zavisi od ovoga? Šta će nas ovaj izbor naterati da uradimo sledeće nedelje? Šta tim zaista zna, za razliku od onoga što svi pretpostavljaju?

Taj pogled traje minute, ne dane. Manje je analiza, a više navika da okrenete glavu pre nego što zakoračite na ulicu. Ali potpuno menja kvalitet odluke, jer vraća perspektivu koju je pritisak pokušao da oduzme.

I smirenost je zarazna

Druga korist je manje očigledna. Kada osoba koja vodi tim ostane smirena, odlučuje malo i objašnjava zašto, i tim se smiri. Ljudi ponovo počnu da razmišljaju umesto da reaguju. Neko se seti detalja koji sve menja. Neko drugi prizna da nije siguran, što je mnogo korisnije od lažne sigurnosti. Kriza ne nestaje, ali postaje nešto kroz šta tim prolazi, a ne nešto što mu se dešava.

Čuvanje prostora za razmišljanje

Ništa od ovoga ne radi ako nikada nemate vremena da razmišljate van krize. Rasuđivanje na koje se oslanjam pod pritiskom gradi se u običnim danima, u razgovorima, u promišljanju, u projektima koji su prošli dobro i onima koji nisu. Zato pažljivo čuvam to mirnije vreme. Kada dođe sledeća kriza, a uvek dođe, želim da imam mišljenje vredno iznošenja i mir da ga iznesem samo jednom.